Из војне униформе у монашку ризу

Фељтон

У СЛУЖБИ БОГА ЖИВОГА

 

Пише: Миладин Петровић

Иако војна служба и официрски позив нису Богом забрањени, много је примера када су војници и официри скидали униформу и остављали оружје, а облачили монашку одећу и постајали Христови војници. Сви су то чинили добровољно и по неком унутрашњем гласу. Срце им је говорило: ''Ти војниче, официру, ратниче, војводо, скини војну униформу и обуци монашку – да будеш Христов војник, да ти отаџбина буде небо, ка којем ћеш, умним молитвама и тајанственом лествицом, руковођен духовником твојим, узлазити степен по степен.'' A било је и оних војника, официра, војвода, ратника, војсковођа који се нису замонашили, а ипак су постали Христови војници.
Нису војници скидали униформу зато што војна служба није за честитог човека, нити због тога што војници не могу да буду добри хришћани. У Јеванђељу по Матеју је записано да је једном приликом Господу пришао римски официр и замолио га за помоћ. Господ му тада није рекао да скине војну униформу да би му помогао, већ, напротив, похвалио је с дивљењем веру тог многобожца. Да је Господ био против војне службе сигурно не би пропустио овакву прилику да поучи капетана да напусти своју службу. А, према Делима апостолским, у Кесарији је живео римски капетан чете, Корнилије, побожан и богобојажљив човек, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу. На његове молитве, Господ му је омогућио да њега и све у његовом дому крсти апостол Петар. Капетан је примио крштење и дарове Духа Светога иако је био војно лице, и нико: ни Петар, ни анђео, ни сам Бог, нико му није поставио услов да напусти своју војну службу, у којој је свакако било не само парадирања, него и ратовања. А Када су Светог Јована Крститеља војници питали шта да чине да би се спасили, он им није саветовао да се одрекну војне службе и тог крвавог заната, него им је, како је записао свети јеванђелист Лука, само рекао: "Не злостављајте никога и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом ".
Према учењу светих отаца, у Христовом крсту, који се увек повезује са васкрсењем, јесте најдубља тајна. Исус Христос је првомученик и он је својим страдањем дао пример свима који ће му следовати: апостолима, мученицима и свим хришћанима. Христовим мучеништвом су уједно оправдана и страдања старозаветних праведника, Јова и многих пророка. А, према речима светог владике Николаја, сви богољубци и народољубци, били су у овоме животу велики мученици. Библија то недвосмислено потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсија, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја Цркве потврђује то мноштвом примера.

Први мученик међу хришћанима, који је, попут распетог Господа, молио Оца небеског да опрости његовим убицама, био је Свети првомученик и архиђакон Стефан.Први је од седморице ђакона које су рукоположили свети апостоли и први је мученик хришћански. Као проповедник у Јерусалиму, лажно је оптужен и каменован. Његове мошти су, 428. године, пренете су из Јерусалима у Цариград. Сачуване су захваљујући потајном хришћанину Гамаилу.
Пишући о вери и о томе да је првомученик и архиђакон Стефан човек испуњен вером, митрополит Aнтоније Bлум, позивајући се на једну стару пословицу, каже да нико не може да се окрене од греха и од старе неистине ако не види у очима или на лицу макар једног човека сијање вечног живота. А према сведочењу оних који су гледали како је умро архиђакон Стефан, кад су га због вере каменовали, његово лице је почело да сија као сунце: радошћу и вером, али и још нечим - светлошћу вечног живота! Ради вечног пребивања у Христу, вели митрополит Антоније, свети архиђакон Стефан морао је да положи и свој живот. То су касније учинили и милиони православних хришћана.
Верујући Христу, верујући у силу његовог крста и васкрсења, апостол Петар је тражио да буде разапет и то са главом окренутом на доле. Велику жељу да страда као и Христос имао је и Св. Игњатије Богоносац.Путујући у Рим, где је требало да буде бачен међу звери због тога што је проповедао хришћанство, писао је посланице тамошњим хришћанима молећи их да се не труде око његовог избављења. Писао им је : "Оставите ме да будем храна зверовима преко којих се може достићи Бог, пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова да се нађем чисти хлеб Христу... Љубав се моја разапе и нема у мени огња који жели ишта материјално, него је у мени вода жива и жуборећа која ми изнутра говори: Хајде ка Оцу!". Овакву жељу за страдањем ради Христа, коју је имао Св. Игњатије и многи други знани и незнани мученици, према речима светих отаца, није могуће разумети умом, него једино вером у Бога.
Црква је одувек ценила мучеништво као образац истинског живота. Крв мученика је, према речима Тертулијана, била семе нових хришћана. У житију Св. Поликарпа Смирнског се каже да су хришћани, "сабрали његове кости, драгоценије од драгог камења и значајније од злата. Пракса подизања цркава на гробовима мученика траје непрекидно од првих векова хришћанства до данас. Мошти светих мученика се у свакој новој цркви уграђују у часну трапезу и у антиминс, који може, у случају невоље, да послужи и као замена за часну трапезу.
У тешким данима за Српску земљу и књегињу Милицу (монахињу Јевгенију), 1402. године, када су Стефан и Вук Лазаревић отишли далеко на исток, до Ангоре, да ратују у саставу Бајазитове војске, монахиња Јефимија је писала (везла позлаћеном зицом) Похвалу светом кнезу Лазару.У том надахнутом тексту, у коме се огледа њена смирена и богобојажљива душа, Јефимија је, између осталог, написала: ''...моли победитеља Бога да победу подари вољеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, за невидљиве и видљиве непријатеље, јер ако помоћ примимо с Богом, теби ћемо похвалу и благодарење дати. Сабери збор својих сабеседника светих и мученика, и са свима се помоли прославитељу ти Богу, извести Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ, дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си.''
Права вредност ове похвале није у књижевном дару монахиње Јефимије, нити у језику, стилу или лепим речима, него, пре свега, у њеној јакој и истинској вери. Она се светом кнезу обраћа као живом кнезу а тако гледа и на друге свете ратнике. Она верује да су сви они сада Христови војници који могу да замоле Цара Небеског, да помогне онима који се моле за помоћ. Монахиња Јефимија зна да су некадашњи ратници цара земаљског, Георгије, Димитрије, двојица Теодора, Меркурије, Прокопије и други, сада Христови свети ратници и да су, заједно са светим кнезом, заступници пред Богом за све ратнике земаљске који иду путем спасења.

Свети мученик Андреј Стратилат

Свети мученик Андреј Стратилат у време цара Максимијана био је трибун у римској војсци, са службом у Сирији. Водио је римску војску против Персијанаца, када је и произведен за војводу (стратилата). Пред одлучујућу битку изабрао је најбоље војнике и рекао им да ће, ако буду призвали Бога у помоћ, победити непријатеља. Тако се и догодило: Андреј се победоносно вратио у Антиохију. Тада су га завидљивци оптужили да је хришћанин, а он је храбро пред царским намесником исповедио веру у Христа. После много мучења, намесник га је затворио у тамницу и послао писмо цару у Рим. Знајући колика је Андрејева популарност, цар је одговорио да га нипошто не убијају, него да га пусте и вребају другу прилику и разлог. Кроз Божје откровење Андреј је сазнао за ту наредбу. Окупио је своје најбоље војнике (њих 2593), и отишао с њима у Тарс Киликијски, где их је све крстио епископ Петар. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се са војницима повукао у јерменску планину Таврос. Ту их је, у једном кланцу, док су били на молитви, стигла римска војска и све до једнога посекла, јер се ни Андреј ни његови војници, жељни мученичке смрти за Христа, нису хтели да бране На том месту избило је врело лековите воде. Тела мученика потајно је сахранио епископ Петар.

Свети Мартин

Међу онима који су прошли необичан пут од официра до епископа био је и Свети Мартин. Рођен је у Панонији, у једном граду Штајерске, 316. године, од родитеља незнабожаца. Отац му је био римски официр, па је и млади Мартин, мимо своје воље, отишао у војничку службу. Међутим, он је већ био „оглашен" у хришћанској цркви, коју је заволео од раног детињства. Путујући једне зиме са друговима ка граду Амиену, он је видео пред капијом града једног просјака где скоро наг дрхти од мраза. Мартин се сажалио, изостао од другова, скинуо са себе војнички огртач и сабљом га пресекао на двоје: једну половину дао је просјаку, а другом се он огрнуо, и отишао. Те ноћи јавио му се у сну сам Исус Христос, огрнут у ону половину његовог огртача, рекавши анђелима својим: ''Мартин је тек оглашен, и ево обуче ме својом одећом!" Изишавши из војске Мартин се одмах крстио, а с њим се крстила и његова мајка. После тога, замонашио се у епархији Светог Иларија Поатијског, где се истински подвизавао.Био је веома смирен и имао је дар чудотворства. Када се упразнила столица епископа у Туру, сви су хтели да им Мартин буде епископ, али Мартин није хтео ни да чује. Но неки грађани Тура лукавством су га довели за епископа. Наиме, они су дошли пред капију Мартиновог манастира и јавили су игуману да неки болесник чека пред капијом и моли да изађе и благослови га. Када је Мартин изашао, они су га узели и одвели у Тур, и учинили епископом.

Св. Мартин је још пре крштења, као официр, имао слугу кога је више сматрао братом него слугом. Често га је и сам служио не стидећи се тога.

Када га је Свети Иларије хтео произвести у свештеника, он је са сузама одбио ту почаст и умолио је епископа да му само дозволи да буде монах у неком забаченом месту. Једном је Мартин путовао из Француске за Панонију, да обиђе своје родитеље. Када је прелазио Алпе, ухватили су га разбојници и хтели су да га убију. Један од њих је замахнуо мачем да посече Мартина, а кад је видео да је он потпуно миран и да се не плаши, спустио је мач и упитао: ''Ко си ти?''

Мартин му је казао да је хришћанин и да се зато није уплашио, јер зна да је Бог, по великој милости, увек близу људи, а нарочито у часовима опасности. Разбојници су се дивили врлини Светог Мартина, а онај који је био замахнуо мачем на њега поверовао је у Христа, крстио се, а доцније и замонашио. Епископ Турски Мартин упокојио се 397. године.

Свети Јефрем патријарх антиохијски

Свети Јефрем патријарх антиохијски био је војвода у време византијског цара Анастасија. Изабран да обнови Антиохију, порушену земљотресом, Јефрем је своју дужност испуњавао веома дисциплиновано и с љубављу. Међу обичним радницима био је и неки епископ, који је из непознатих разлога оставио епископство, и нико није знао ко је он. Кад је једном тај човек легао да се одмори, војвода Јефрем је видео како се изнад тог човека извија огњени стуб до неба. Позвао га је и упитао ко је он, а човек му је, након устручавања, рекао да је епископ. Јефрему је прорекао да ће постати патријарх антиохијски, што се касније обистинило.

Животописац је записао да је Св. Јефрем, због своје доброте, чистоте и ревности за Православље имао велики дар чудотворства. Једном је убедио неког јеретика да је Православље истинито тако што је, док се молио, три сата држао свој омофор у ватри, а ватра га уопште није оштетила.

Свети Јефрем је преминуо 540. године.

Свети мученик Теофил Нови

Свети мученик Теофил Нови као војвода цара Константина и Ирине био је заробљен од Агарјана и четири године је држан у тамници. Кад је одбио све притиске муслимана да напусти хришћанску веру био је посечен (784.године).

Преподобни Јоаникије Велики

Преподобни Јоаникије Велики родио се у селу Марикати, у Витинији. Чувајући овце као дечак, према речима животописца, често се повлачио у самоћу и остајао на молитви оградивши стадо крсним знамењем да се не би удаљавало и разилазило. Касније је био узет у војску, где је исказао велику храброст, нарочито у ратовима против Бугара. Кад је завршио са војном службом и кад је скинуо униформу, повукао се на Олимп азијски и замонашио. Подвизавао се 50 година. А, како је записано у житију, имао је од Бога обилат дар чудотворства: лечио је све болести, изгонио демоне, укроћивао звери, нарочито змије. Прелазио је преко воде као по сувом, бивао невидљив за људе кад је то пожелео, прорицао будућност. Одликовао се великим смирењем и кроткошћу, иако је физички био веома крупан и снажан.. Упокојио се 846. године, у дубокој старости.

Свети Методије

Света браћа Ћирило и Методије рођена су у Солуну, у кући знаменитих родитеља. Важе као словенски апостоли и утемељивачи хришћанства међу Словенима.Старији брат Методије провео је, као официр, десет година међу Словенима (македонским) и тако научио словенски језик. Имао је дипломатског искуства јер је, као и отац, био гувернер провинције (Струмичке). По повратку у Грчку замонашио се, а мало касније придружио му се и млађи брат Ћирило (Константин). По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски. На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире Христову веру, а умножене црквене књиге давали су свештеницима који су настављали рад на просвећивању. На папин позив били су у Риму где се Ћирило разболео и умро 14. фебруара 869. године.

Методије се вратио у Моравију и наставио ширење вере међу Словенима све до смрти 6. априла 885. године. Његово дело наставили су његови ученици са епископом Климентом на челу.

Свети Симеон Метафраст

Свети Симеон Метафраст, Цариграђанин, изузетног светског и духовног образовања, царски логотет и први великаш на двору. Живео је чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом војничком храброшћу у државничком мудрошћу, због чега га је цар Лав Мудри веома ценио и послао на Крит да преговара о миру с Арапима. Свршивши успешно ову мисију, он се вратио у Цариград и повукао се од света и светских послова. Писаоје житија светитеља - саставио 122 нова животописа и исправио 539. Упокојио се око 960. године, а његове мошти су се показале као чудотворне.

Свети Александар Невски

Свети Александар Невски, син кнеза Јарослава, руски кнез, поштован као владар и светкован као Божји човек, умро је као монах Алексеј 1263. године. Дошао је до положаја великог кнеза и војсковође, а онда је, одричући се свих положаја, почасти, награда и одликовања, обукао у монашку ризу. Он је, како је записао отац Јустин Поповић, од ране младости заволео Христа. Године 1236. постао је новгородски кнез. Победио је Швеђане на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и назван Невским. Био је силан, али не толико војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди".

Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар Невски се веома трудио да подиже и уређује руску земљу, која је у то време патила од татарског насиља. Није био само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете православне вере.У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао је кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари и идолима нећу се поклонити. Хришћанин сам и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; њему служим и њега почитујем". Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте, како је записао његов животописац, уважавао га је и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.

Александар је кнезовао двадесет седан година. Пред крај живота примио је монаштво, добивши монашко име Алексије. Упокојио се 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. Сахрањен је у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани се догодило чудо. Кад му је митрополит хтео ставити у руку опроштајну грамату, светитељева рука се сама отворила и примила грамату. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, мошти светога кнеза пренете су у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада.

Једном су се Александровом војводи јавили свети мученици Борис и Глеб и обећали своју помоћ кнезу. Ова двојица светитеља били су синови Св. Владимира, великог кијевског кнеза и жене му Ане, сестре византијског цара Василија II. Свети Владимир пре смрти ( 1015.) поделио је своју кнежевину дванаесторици синова. Свјатополк, који је држао Кијев, није хтео извршити очеву вољу, већ је неколико плаћених убица задужио да поубијају сву његову браћу, што је био страшан пример похлепе за влашћу. Свети Борис, кнез Ростова, био је убијен само неколико дана након очеве смрти.

Како је Борис био племенит, види се по томе што је својим четама забранио да оружјем ударе на Свјатополкове емисаре. Чинио је то зато што није хтео да нашкоди старијем брату кога је у срцу држао очевим замеником. Свети Глеб, још као дечак, био је убијен исте године, кад се враћао с пута у Кијев. Јарослав, Владимиров прворођенац и кнез Новгорода, победио је 1019. године Свјатополка, и заузео Кијев, којим је владао 35 година. Он је 1020. године дао да се тела Бориса и Глеба пренесу у цркву Св. Василија у Вишгороду и почео их је, због њихове трагичне смрти, поштовати као мученике, а његов пример следили су многи. Грчки метрополит у Кијеву у XII веку прогласио их је светима. Та два света мученика стоје на почетку украјинске и руске Цркве. За Русе и Украјинце они су узори ненасиља, они који радије иду у смрт него да некоме учине нешто нажао. Сврстани су међу страстотрпце, то јест међу оне који трпе муке, дакле, мученике у правом смислу речи.

Српски владари монаси

Преподобни Симеон Мироточиви



Међу бројним српским династијама, како истиче Миле Недељковић у ''Малој српској библиотеци'', највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371;1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке.

Стефан Немања, преподобни Симеон Мироточиви, оснивач српске средњовековне државе и лозе Немањића, није мученички страдао, али је, према речима светог владике Николаја, био троструки мученик: за Христа, за народ и за своју душу. И пре њега било је српских жупана и светитеља мученика. Били су Часлав, Војислав, Бодин, свети Јован Владимир и други, и сви су пропатили за свој народ. Пропатили су и свети Јован Осоговски и Јован Рилски, и света Петка српска, и ко зна колико њих, али, како вели владика Николај, Немања је све њих ујединио у себи.Био је ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Имао је два крштења, два имена, два звања, а по смрти два гроба. Прво је крштен по католички, потом, кад је одрастао, одбацио је латинско крштење и крстио се по православном закону. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару а потоња у Студеници.

Српски аристократи од памтивека су се повлачили од света у манастире и пустиње исто као обични људи. Света Петка српска, преподобна мати Параскева, била је од племићког рода. Од великашког и знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски и Јован Рилски. Они су служили Господу далеко пре Немање и Саве, али служење монашким путем, у великом стилу и са великим замахом, почело je тек од ова два светитеља.

Према речима владике Николаја, ни један православни народ није имао толико владара, који су добровољно сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси, својим монашким подвигом, послуже Христу. Замонашио се моћни Немања, па његов син Растко, па краљ Стеван Првовенчани, па краљ Урош, кнез Предислав (Сава II), краљ Драгутин, па полубраћа цара Душана, па Ана, супруга Немањина, и краљица Јелена Градачка и Јелена сестра краља Дечанског, и царица Јелена Душанова, па царица Милица, и деспотице Ефимија и мајка Ангелина и њен син Максим са још повише чланова куће Бранковића, у Срему, у Ердељу и у Румунији. Многи српски племићи после Косова повукли су се у Свету Гору и тамо као монаси скончали. Велики број њих испунио је српске и грчке манастире у Палестини. Чак и Синајска Гора имала је Срба монаха. Нису се они повукли од света у манастир да спасу свој земаљски живот од смрти, него да служењем Христу Богу заслуже вечни живот.

Стефан Немања постао је велики жупан 1169, а српску државу је осамосталио 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашио у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прешао у Свету Гору (манастир Ватопед). По подизању Хиландара из рушевина, умро је 13/26. фебруара 1200. године, одакле је његове свете мошти син Сава пренео у Студеницу (1208).

Био је ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа IV. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане.



Стефан Првовенчани (преподобни Симон)



Стефан Првовенчани (преподобни Симон) први је крунисани српски краљ. При крају живота се замонашио, као и његов отац и млађи брат. Умро је као монах Симон 1228. године, а тело му и данас почива у манастиру Студеници. Од 1196. до 1217. године био је рашки велики жупан, а на краљевском престолу био је од 1217. до 1227. године.Наследио га је син Радослав.

Стефан Првовенчани био је владар васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и "врло разуман и вешт приповедалац", како је о њему рекао Савин биограф Теодосије. Његово дело Живот и подвизи светог Симеона (око 1216) јесте прва наша целовита биографија, у којој је обухваћен сав Немањин живот, од рођења до смрти, као и догађаји после смрти у којима се испољила његова натприродна моћ.

Најмлађи Немањин син Растко, потоњи Свети Сава, није био ни војник, ни војвода, ни краљ, јер се добровољно одрекао од свих светских блага и почасти и пошао монашким путем – путем Јеванђеља. Оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши успону српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14/27. јануара 1235. године у бугарском граду Трнову.

А средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и његовог оца Стевана Првовенчаног (Светог Краља).

Краљ Урош I (монах Симеон)



Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1./14. маја 1277. године.

Четврти син краља Стевана Првовенчаног, ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава II (световно име: Предислав) замонашен је у Хиландару. Постао је епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавксог православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима када је спомен на светитеље атоске.

И краљ Драгутин је умро као монах. Мање је значајан као рашки краљ (1276-1282), али од великог значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље. Предао је престо млађем брату Милутину на сабору у Дежеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраче код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра/12. новембра под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена и обретење часних моштију Стефана Дечанског.

Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра/12. новембра. А Краљ Стефан Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стефан Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11/24. новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стефан (Урош IV, син краља Драгутина).

Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце. Цар Душан је у том погледу изузетак.

Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1423. године.

Свети великомученик кнез Лазар

Цар Лазар Хребељановић, Свети великомученик кнез Лазар, није се као владар замонашио, али је храбро носио свој крст све до Голготе, определивши се за Царство Небеско. Родио се 1329. у граду Прилепу, а страдао је у боју на Косову, 28. јуна 1389. године. Његов животописац је забележио да је још као дете био благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. Oбновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

Борио се против турске најезде и у сукобу на Косову пољу против турског цара Мурата био је посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), па у Саборну цркву у Београду. Сада су његове свете и чудотворне мошти у манастиру Раваница код Ћуприје.

Определивши се за Царство Небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав српски народ, Свети кнез Лазар је показао колика је била његова љубав према Цару Небеском. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога. А и сама песма каже:"Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека".

Преподобни Тит Војник

Преподобни Тит Војник (Печерски) испочетка је био војник и у боју са непријатељем одликовао се јунаштвом. У једној бици био је рањен у главу и болест га је приморала да се одрекне војничке службе. Примио је иноштво у Печерском манастиру, где је сав преостали живот оплакивао своје грехе и пред смрт је добио од Бога вест о њиховом праштању. Преподобни Тит Војник, кијево-печерски, сахрањен је у Даљњим пештерама у 14. веку.

Свети Стефан Штиљановић

Свети Стефан Штиљановић, свети кнез, рођен је у Паштровићима. Био је српски деспот и велики родољуб и праведник Божји. Према речима његовог животописца, овај великан и српски кнез може се по свему упоредити са светим Александром Невским и светим краљем Јованом Владимиром. Као кнез није се замонашио, али га је Господ, на чудесан начин, прославио као праведника.Умро је почетком 16. века (највероватније 1515. године). На његовом гробу, често се ноћу појављивала светлост, према којој су и пронађене његове мошти. Када је Стефанова жена Јелена видела његове нетљене мошти, замонашила се у манастиру где је до краја провела свој подвижнички живот. Стефаново тело дуго је почивало у фрушкогорском манастиру Шишатовцу. За време Другог светског рата пренето је у Београд и положено у Саборну цркву где се и данас налази. Свети Стефан и Јелена Штиљановић славе се 17. октобра.

Свети Андреј кнез Смоленски

Свети Андреј кнез Смоленски из љубави према Христу напустио је светску славу и част, скрио се у један манастир, и ту, прерушен и непознат, служио као црквењак 30 година. Упокојио се 1390. године. Његове чудотворне мошти пронађене су 1540. године.

Свети Јован Рус

Свети Јован Рус рођен је на југу Русије од богобојажљивих родитеља. Још као млад, 1711 године, учествовао је у битци против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, светац је заробљен и продан као роб турском команданту коњице из села Прокопион, поред Цесареје у Малој Азији.

Блаженом Јовану било је наређено да ради у штали, где је и спавао. Скроман и понизан, како је забележио његов животописац, сматрао је чошак штале као свој мали рај где је могао слободно да приноси молитве истинитом Богу. Његове вера, смерност, храброст и благост духа полако су омекшавали агино срце, који му је после неког времена понудио собицу за спавање. Али Јован је више волео да остане у штали. Много времена проводио је у молитви. Седмично се причешћивао у оближној цркви, знајући да без снаге у Христу, неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћима је кришом одлазио у припрату цркве ради бдења.

Постоји легенда о томе како је Јован, једном приликом, на тајанствен начин, послао свом господару, који је био на ходочашћу у Меки, тањир пилафа (јело од жита). Према предању, агина жена је, за време једног породичног окупљања, рекла како би ага био задовољан кад би с њима могао да једе пилаф. После тога, Јован је узео тањир пилафа и, док се молио, тањир је нестао. Доцније се показало да је ага тај тањир с врућим пилафом нашао у својој соби, која је иначе била закључана. То је протумачено као Божије чудо и Јована су сви сматрали за праведника који је нашао милост код Бога.

Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди преподобног да промени место свог боравка, али је светац је радије наставио да живи у штали, где је са вољом испуњавао своје дужности и настављао са својим подвигом. Кад је оболео и предвидео своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести. Будући да су то Турци строго забрањивали, свештеник се досетио да Свете Причешће стави у удубљену јабуку, и да јабуку облије воском. После причешћа преподобни се упокојио (27. маја 1730.). Живео је око 40 година, а, по агином наређењу, сахрањен је по хришћанским обичајима.

Као дар своје љубави према свецу, ага је приложио скупоцено одело да покрива његове мошти. Три године касније на његовом гробу појавила се светлост. Уједно светац се јавио и своме духовнику преносећи му - да је воља Божја да се он откопа, јер је његово тело нераспаднуто. До 1924. године његове мошти су лежале у цркви Светог Георгија у Прокопиону. У време размене становништва између Грчке и Турске, много хришћана из Прокопиона пресељено је на оток Еубоиа, који су са собом понели и мошти свог светитеља - Светог Јована Руса. Грци су га примили са великим одушевљењем и у његову част саградили су величаствен храм у селу Прокопиону Новом. После упокојења преподобни је учинио многа чудеса.

Свети Игњатије Брјанчанинов

И Свети Игњатије Брјанчанинов, велики писац православне духовности, школовао се и припремао за официрски позив, а отишао у монахе, путем Јеванђеља. Родио се петог фебруара 1807. године у селу Покровском Вологодске губерније и на крштењу добио име Димитрије. Његов отац Александар Семјонович Брјанчанинов био је угледни племић, а мајка Софија Атанасјевна потпуно је била посвећена породици, васпитању деце. У житију је записано да је Димитријев ум заблистао од најранијег детињства. Рано је почео да чита књига, а најомиљенија му је била "Училиште побожности", где се описује живот древних подвижника. У родитељском дому од одабраних учитеља примио је врхунско образовање. Рано је открио лепоту молитве и у њој нашао дубоки смисао и радост.

Када је напунио петнаест година, по очевој жељи, уписао се у Главно инжењеријско училиште у Петрограду. Веома брзо је показао своје умне способности, скромност и истинску побожност. Био је омиљен гост на литерарним вечерима у чувеним петроградским домовима. Људи из отменог света покушавали су на све начине да за себе придобију ову изузетну личност. Но његова душа, како је записао животописац, била је загледана у непролазне вредности. Кад је постао официр и кад је требало да почне његова војничка каријера, одлучио је да војну униформу замени монашком, и тада су почела велика искушења. Најтеже му је било то што су његови родитељи упорно покушавали да га одвоје од монашког пута, а без њиховог благослова није могао да започне монашки живот. У то време се тешко разболео, што је била опомена свима да попусте пред овим очигледним знаком Божије воље. Године 1827. Димитрије је постао искушеник у Александро-Свирском манастиру, добивши за духовног руководитеља оца Леонида, будућег Оптинског старца. Неколико наредних година провео је у потпуној послушности. Прилике су од њега захтевале да промени више манастира, где се сусретао са искусним духовницима. Замонашен је 1831. године и добио је име Игњатије. Ускоро је постао игуман Тројице-Сергејеве пустиње близу Петрограда. Као настојатељ предано је руководио душе монаха, поучавајући их божанственој науци, што му је представљало извор највеће радости. У Сергијевој пустињи написао је већину својих дела.

Духовни пут је захтевао од оца Игњатија велика одрицања и пожртвовања. Не осврћући се на своје слабе телесне снаге, обнављао је и подизао манастире, примао многобројне посетиоце, а ноћи проводио у дугим молитвеним бдењима. Често је морао да мења боравиште, да прихвата и оне дужности које његовој природи нису одговарале. Одувек је тежио усамљеништву, али му се та жеља није остваривала. Године 1857. изабран је за епископа Кавкаског и Црноморског. На дан свога нареченија рекао је: "Од младости сам стремио дубокој пустињи и нипошто нисам мислио о служењу Цркви у било каквом чину свештенства. Да будем епископ свога срца и да приносим на жртву Христу помисли и осећања, освећена Духом, то је висина којој је био управљен мој поглед."

Епископ Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом. Тешка болест вратила га је, овог пута заувек, у Николо-Бабајевски манастир. Ту га је, 30. априла 1867. године, на тихој молитви затекла смрт за коју се свесрдно припремао током свог земног живота.

Владика Игњатије Брјанчанинов оставио нам је драгоцена духовна дела: "Огледи из аскетике", "Аскетска проповед и писма мирјанима", "Допринос савременом монаштву" и "Отачник". Његова дела, заснована на православном светоотачком предању, извиру из проживљеног аскетског искуства. То се осећа по благодатној сили која се упија у душу онога који их чита. Сам светитељ своја дела је сматрао "власништвом свих савремених подвижника православне цркве". Разлог за то он наводи у писму С. Д. Нечајеву: "Постојали су у мом животу тренуци, или у време тешких жалости, или после дуготрајног безмолвија, тренуци, у којима се јављала у срцу моме "реч". Та реч није била моја. Она ме је тешила, поучавала, испуњавала нетрулежним животом и радошћу и затим одлазила. Дешавало се да записујем мисли које су тако јарко сијале у тим блаженим тренуцима. Читам после, читам не своје, читам речи које су се спустиле из некакве више сфере и остале као поука".

Свети свештеномученик Серафим (Чичагов)

Још један руски официр, гардијски пуковник Леонид Чичагов, скинуо је официрску униформу и обукао прво свештеничку а затим и монашку одећу, напредујући до митрополита (митрополит Серафим). Његово име се најчешће спомиње код откривања моштију и канонизације преподобног Серафима Саровског Чудотворца (1759-1833). Преподобни Серафим проглашен је за светитеља 19. јула 1903. године, а у томе je, осим цара мученика Николаја II, запажену улогу имао и Чичагов.

Крајем деветнаестог века, како је казивала мати Серафима (у свету Софија Александровна Булгакова), једна је од последњих сестара из манастира Дивјејева, у Саров је почео да долази будући митрополит Серафим, тадашњии гардијски пуковник Леонид Чичагов. Причала јој је искушеница Дуња да је блажена Прасковја Ивановна, дочекавши Чичагова први пут, погледала испод његовог рукава и рекла: "А, рукави су вам поповски." Пуковник је ускоро био рукоположен за свештеника. Прасковја Ивановна непрестано га је наговарала: "Пошаљи молбу цару да изваде мошти." Чичагов је почео да сакупља материјале о преподобном Серафиму, написао је летопис и поднео га цару.

Цар Николај је инсистирао да се мошти открију, али је скоро цео Синод био против. Изговор је био: "Куда и зашто ићи у шуму да би се нашле само кости?" С друге стране, Синод није показивао добру вољу да канонизује онога који је пророковао пропаст православне Русије и пад монархије. У то време та пророчанства су изгледала сасвим невероватна. Али Цар је упорно тражио од Синода да почну да разматрају канонизацију и најзад, 1902 године, молба је одобрена.

У то време блажена Прасковја Ивановна петнаест дана је постила, ништа није јела и једва је ходала. Једне вечери дошао је Чичагов, тада још архимандрит Спасо - Јевфимијевског манастира у Суздаљу.

"Мајко, одбили су да открију мошти", рекао је Чичагов.

"Прими ме под руку, идемо по вољи", одговорила је Прасковја Ивановна.

Блажену је са једне стране прихватила њена келејница, мати Серафима, са друге архимандрит Серафим. Те вечери, 12. јануара 1903. године, прегледали су остатке преподобног Серафима. У то време, из села Ламасова, дванаест врста од Сарова, угледали су светло над Саровом. Сељаци су дотрчали мислећи да је пожар. Питали су: "Где је код вас избио пожар? Видели смо одсјај." "Нигде није било пожара", одговорили су им. После је један монах рекао: "Ноћас је комисија отворила остатке баћушке Серафима."

Када су цар и царица за време канонизације светитеља били код блажене Прасковје Ивановне, у пратњи је био и архимадрит Серафим, бивши гардијски пуковник.

Пишући о Светом Јовану Кронштадтском, у књизи ''Небо на земљи'', митрополит Вениамин Федченков (1880-1961), спомиње митрополита петроградског Серафима (Чичагова) као једног од епископа који придају велики и највећи значај Литургији. Он истиче да је митрополит Серафим један од духовника који убедљиво призивају своје парохијане ка Литургији и причешћивању, као највернијем и најсилнијем средству против духовног зла и навале невјерја на Русију. Ту се напомиње да је митрополит Серафим Чичагов био блиски духовни ученик оца Јована Кронштантског и да се у речима митрополита Серафима крије дух баћушке Јована. Митрополит Серафим је аутор Летописа Серафимо-Дивјејевског манастира, Житија преподобног Серафима Саровског и Акатиста преподобном и богоносном оцу Серафиму, Саровском чудотворцу. Књиге су објављене поводом канонизације преподобног Серафима 1903. године.

Митрополит Серафим (Чичагов Леонид Михајлович) рођен је 1856. године у Санкт –Петербургу. Образовање је стекао у Императорском Пажевском корпусу и био је веома запажен официр, примивши више руских и страних ордена. Године 1879. ступио је у брак са Н.Н. Дохтуровом. Промислом Божијим имао је духовну подршку од Светог и праведног оца Јована Кронштадтског. По његовом савету, одрекао се светских блага, награда и одликовања и војничких почасти, и решио да буде војник Цара Небеског. Године 1891, у чину гардијског пуковника Преображенског пука, напустио је војску и прешао у Москву – да се припреми за службу у Светој Цркви, а рукоположен је у ђакона, а затим у јереја - 1893. године. До1898. године је радио као свештеник, а те године је пошао монашким путем. Пострижен је и добио је монашко име Серафим, по преподобном Серафиму Саровском. Године 1918. постао је митрополит и од тада бољшевичка власт му није давала мира. До 1937. године више пута су га осуђивали, затварали и пуштали, а те године, 7. децембра, осуђен је на смрт за ''контрареволуционарну монархистичку агитацију''. Стрељан је 11. децембра у Московској области, на тзв. Бутовском полигону. Другачије није ни могао да сконча тако велики духовник у таквом безбожничком режиму, официр цара земаљског и цара небеског, кога је волео и поштовао Свети цар мученик Николај, коме је заштитник Свети Серафим Саровски, а духовни учитељ Свети Јован Кронштадски. Осамдесетједногодишњи болесни и немоћни старац није ништа признао. Гледајући смрти у очи, држао се као и сви његови славни претходници који су скинули официрску униформу и обукли монашку, кренувши путем Јеванђеља.

Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов) канонизован је 23.фебруара 1997. године.

Свети Јован Шангајски