Свети Јован Шангајски

И Свети Јован Шангајски, епископ Шангаја, западне Европе и Сан Франциска, хранитељ гладних, исцелитељ болесних, учитељ, добротвор и чудотворац, пре монашења био је официр. Као осамнаестогодишњак, завршио је Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније, а кад је у Русији избила револуција, кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. У једној борби рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али није то пресудно утицало на живот младог официра Михаила Максимовића, потоњег светитеља. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе, а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович. Тај свети подвижник борио се са сном проводећи ноћи непомично стојећи, с рукама подигнутим увис, не лежући никада у кревет. Михаило се дивио том светитељу, а касније је и сам четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет.

Свети Јован Шангајски (Михаило Максимовић), како је записао његов животописац, родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији, у месту Адамовски. Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета. Отац му је био српског порекла, а породица Максимовић избегла је у 18. веку из Србије у Русију испред турских освајача. Побожни родитељи сину су на крштењу дали име по светом Михаилу. Из породице Максимовић још један члан био је проглашен за светитеља. Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

У време грађанског рата у Русији млади Михаило Максимовић са породицом је дошао у Србију. У Београду је уписао Теолошки факултет и завршио га 1925. године. Живећи као избеглица, продавао је новине и тако издржавао породицу. Нико није ни слутио да је тај вредни продавац новина племић аскета са два завршена факултета. Кад је, 1924. године, руски владика Антоније постао поглавар Заграничне цркве (Руске цркве ван отаџбине), у Руској цркви у Београду произвео је младог Михаила у чтеца. Замонашио се годину дана касније, у Миљковом манастиру код Свилајнца, добивши име Јован, по Светом Јовану Тоболском.

Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Ту се, први пут, сазнало за његов чудесни начин живота. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић који је ђацима често понављао: ''Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.'' Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји... Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. И тамо је био неуморан. Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.

Патио је због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.

У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу. У Николајевској цркви у Сијетлу 19. јуна 1966. године (по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом... Ту је уснио за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.

Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен. Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих жалосних у Сан Франциску трајало је чак седам сати. Године 1993. проглашен је за свеца.

Крај