29.8.08

Свети Александар Невски

Свети Александар Невски, син кнеза Јарослава, руски кнез, поштован као владар и светкован као Божји човек, умро је као монах Алексеј 1263. године. Дошао је до положаја великог кнеза и војсковође, а онда је, одричући се свих положаја, почасти, награда и одликовања, обукао у монашку ризу. Он је, како је записао отац Јустин Поповић, од ране младости заволео Христа. Године 1236. постао је новгородски кнез. Победио је Швеђане на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и назван Невским. Био је силан, али не толико војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди".

Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар Невски се веома трудио да подиже и уређује руску земљу, која је у то време патила од татарског насиља. Није био само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете православне вере.У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао је кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари и идолима нећу се поклонити. Хришћанин сам и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; њему служим и њега почитујем". Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте, како је записао његов животописац, уважавао га је и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.

Александар је кнезовао двадесет седан година. Пред крај живота примио је монаштво, добивши монашко име Алексије. Упокојио се 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. Сахрањен је у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани се догодило чудо. Кад му је митрополит хтео ставити у руку опроштајну грамату, светитељева рука се сама отворила и примила грамату. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, мошти светога кнеза пренете су у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада.

Једном су се Александровом војводи јавили свети мученици Борис и Глеб и обећали своју помоћ кнезу. Ова двојица светитеља били су синови Св. Владимира, великог кијевског кнеза и жене му Ане, сестре византијског цара Василија II. Свети Владимир пре смрти ( 1015.) поделио је своју кнежевину дванаесторици синова. Свјатополк, који је држао Кијев, није хтео извршити очеву вољу, већ је неколико плаћених убица задужио да поубијају сву његову браћу, што је био страшан пример похлепе за влашћу. Свети Борис, кнез Ростова, био је убијен само неколико дана након очеве смрти.

Како је Борис био племенит, види се по томе што је својим четама забранио да оружјем ударе на Свјатополкове емисаре. Чинио је то зато што није хтео да нашкоди старијем брату кога је у срцу држао очевим замеником. Свети Глеб, још као дечак, био је убијен исте године, кад се враћао с пута у Кијев. Јарослав, Владимиров прворођенац и кнез Новгорода, победио је 1019. године Свјатополка, и заузео Кијев, којим је владао 35 година. Он је 1020. године дао да се тела Бориса и Глеба пренесу у цркву Св. Василија у Вишгороду и почео их је, због њихове трагичне смрти, поштовати као мученике, а његов пример следили су многи. Грчки метрополит у Кијеву у XII веку прогласио их је светима. Та два света мученика стоје на почетку украјинске и руске Цркве. За Русе и Украјинце они су узори ненасиља, они који радије иду у смрт него да некоме учине нешто нажао. Сврстани су међу страстотрпце, то јест међу оне који трпе муке, дакле, мученике у правом смислу речи.

Нема коментара: