Српски владари монаси

Преподобни Симеон Мироточиви



Међу бројним српским династијама, како истиче Миле Недељковић у ''Малој српској библиотеци'', највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371;1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке.

Стефан Немања, преподобни Симеон Мироточиви, оснивач српске средњовековне државе и лозе Немањића, није мученички страдао, али је, према речима светог владике Николаја, био троструки мученик: за Христа, за народ и за своју душу. И пре њега било је српских жупана и светитеља мученика. Били су Часлав, Војислав, Бодин, свети Јован Владимир и други, и сви су пропатили за свој народ. Пропатили су и свети Јован Осоговски и Јован Рилски, и света Петка српска, и ко зна колико њих, али, како вели владика Николај, Немања је све њих ујединио у себи.Био је ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Имао је два крштења, два имена, два звања, а по смрти два гроба. Прво је крштен по католички, потом, кад је одрастао, одбацио је латинско крштење и крстио се по православном закону. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару а потоња у Студеници.

Српски аристократи од памтивека су се повлачили од света у манастире и пустиње исто као обични људи. Света Петка српска, преподобна мати Параскева, била је од племићког рода. Од великашког и знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски и Јован Рилски. Они су служили Господу далеко пре Немање и Саве, али служење монашким путем, у великом стилу и са великим замахом, почело je тек од ова два светитеља.

Према речима владике Николаја, ни један православни народ није имао толико владара, који су добровољно сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси, својим монашким подвигом, послуже Христу. Замонашио се моћни Немања, па његов син Растко, па краљ Стеван Првовенчани, па краљ Урош, кнез Предислав (Сава II), краљ Драгутин, па полубраћа цара Душана, па Ана, супруга Немањина, и краљица Јелена Градачка и Јелена сестра краља Дечанског, и царица Јелена Душанова, па царица Милица, и деспотице Ефимија и мајка Ангелина и њен син Максим са још повише чланова куће Бранковића, у Срему, у Ердељу и у Румунији. Многи српски племићи после Косова повукли су се у Свету Гору и тамо као монаси скончали. Велики број њих испунио је српске и грчке манастире у Палестини. Чак и Синајска Гора имала је Срба монаха. Нису се они повукли од света у манастир да спасу свој земаљски живот од смрти, него да служењем Христу Богу заслуже вечни живот.

Стефан Немања постао је велики жупан 1169, а српску државу је осамосталио 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашио у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прешао у Свету Гору (манастир Ватопед). По подизању Хиландара из рушевина, умро је 13/26. фебруара 1200. године, одакле је његове свете мошти син Сава пренео у Студеницу (1208).

Био је ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа IV. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане.



Стефан Првовенчани (преподобни Симон)



Стефан Првовенчани (преподобни Симон) први је крунисани српски краљ. При крају живота се замонашио, као и његов отац и млађи брат. Умро је као монах Симон 1228. године, а тело му и данас почива у манастиру Студеници. Од 1196. до 1217. године био је рашки велики жупан, а на краљевском престолу био је од 1217. до 1227. године.Наследио га је син Радослав.

Стефан Првовенчани био је владар васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и "врло разуман и вешт приповедалац", како је о њему рекао Савин биограф Теодосије. Његово дело Живот и подвизи светог Симеона (око 1216) јесте прва наша целовита биографија, у којој је обухваћен сав Немањин живот, од рођења до смрти, као и догађаји после смрти у којима се испољила његова натприродна моћ.

Најмлађи Немањин син Растко, потоњи Свети Сава, није био ни војник, ни војвода, ни краљ, јер се добровољно одрекао од свих светских блага и почасти и пошао монашким путем – путем Јеванђеља. Оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши успону српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14/27. јануара 1235. године у бугарском граду Трнову.

А средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и његовог оца Стевана Првовенчаног (Светог Краља).

Краљ Урош I (монах Симеон)



Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1./14. маја 1277. године.

Четврти син краља Стевана Првовенчаног, ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава II (световно име: Предислав) замонашен је у Хиландару. Постао је епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавксог православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима када је спомен на светитеље атоске.

И краљ Драгутин је умро као монах. Мање је значајан као рашки краљ (1276-1282), али од великог значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље. Предао је престо млађем брату Милутину на сабору у Дежеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраче код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра/12. новембра под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена и обретење часних моштију Стефана Дечанског.

Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра/12. новембра. А Краљ Стефан Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стефан Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11/24. новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стефан (Урош IV, син краља Драгутина).

Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце. Цар Душан је у том погледу изузетак.

Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1423. године.