Када је напунио петнаест година, по очевој жељи, уписао се у Главно инжењеријско училиште у Петрограду. Веома брзо је показао своје умне способности, скромност и истинску побожност. Био је омиљен гост на литерарним вечерима у чувеним петроградским домовима. Људи из отменог света покушавали су на све начине да за себе придобију ову изузетну личност. Но његова душа, како је записао животописац, била је загледана у непролазне вредности. Кад је постао официр и кад је требало да почне његова војничка каријера, одлучио је да војну униформу замени монашком, и тада су почела велика искушења. Најтеже му је било то што су његови родитељи упорно покушавали да га одвоје од монашког пута, а без њиховог благослова није могао да започне монашки живот. У то време се тешко разболео, што је била опомена свима да попусте пред овим очигледним знаком Божије воље. Године 1827. Димитрије је постао искушеник у Александро-Свирском манастиру, добивши за духовног руководитеља оца Леонида, будућег Оптинског старца. Неколико наредних година провео је у потпуној послушности. Прилике су од њега захтевале да промени више манастира, где се сусретао са искусним духовницима. Замонашен је 1831. године и добио је име Игњатије. Ускоро је постао игуман Тројице-Сергејеве пустиње близу Петрограда. Као настојатељ предано је руководио душе монаха, поучавајући их божанственој науци, што му је представљало извор највеће радости. У Сергијевој пустињи написао је већину својих дела.
Духовни пут је захтевао од оца Игњатија велика одрицања и пожртвовања. Не осврћући се на своје слабе телесне снаге, обнављао је и подизао манастире, примао многобројне посетиоце, а ноћи проводио у дугим молитвеним бдењима. Често је морао да мења боравиште, да прихвата и оне дужности које његовој природи нису одговарале. Одувек је тежио усамљеништву, али му се та жеља није остваривала. Године 1857. изабран је за епископа Кавкаског и Црноморског. На дан свога нареченија рекао је: "Од младости сам стремио дубокој пустињи и нипошто нисам мислио о служењу Цркви у било каквом чину свештенства. Да будем епископ свога срца и да приносим на жртву Христу помисли и осећања, освећена Духом, то је висина којој је био управљен мој поглед."
Епископ Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом. Тешка болест вратила га је, овог пута заувек, у Николо-Бабајевски манастир. Ту га је, 30. априла 1867. године, на тихој молитви затекла смрт за коју се свесрдно припремао током свог земног живота.
Владика Игњатије Брјанчанинов оставио нам је драгоцена духовна дела: "Огледи из аскетике", "Аскетска проповед и писма мирјанима", "Допринос савременом монаштву" и "Отачник". Његова дела, заснована на православном светоотачком предању, извиру из проживљеног аскетског искуства. То се осећа по благодатној сили која се упија у душу онога који их чита. Сам светитељ своја дела је сматрао "власништвом свих савремених подвижника православне цркве". Разлог за то он наводи у писму С. Д. Нечајеву: "Постојали су у мом животу тренуци, или у време тешких жалости, или после дуготрајног безмолвија, тренуци, у којима се јављала у срцу моме "реч". Та реч није била моја. Она ме је тешила, поучавала, испуњавала нетрулежним животом и радошћу и затим одлазила. Дешавало се да записујем мисли које су тако јарко сијале у тим блаженим тренуцима. Читам после, читам не своје, читам речи које су се спустиле из некакве више сфере и остале као поука".
Нема коментара:
Постави коментар