Седам светих мученика у Ефесу

За владавине цара Декија (249-251), по његовом налогу у пећину покрај града Ефеса камењем је зазидано седам младих војника, потоњих Седам светих мученика у Ефесу. Син градоначелника Ефеса, Максимилијан и шест његових пријатеља - Јамблих, Дионисије, Јован, Антонин, Мартинијан и Ексакостудијан су исповедали хришћанство и одбили су да принесу жртву идолима. Искористивши потом време које им је остављено за размишљање и привремени одлазак цара, они су напустили Ефес и сакрили се у једној пећини у околним планинама. Када се Декије вратио, пошто је сазнао за то наредио је да се зазида улаз у пећину да би момчићи у недостатку хране и довода ваздуха тамо били живи сахрањени.

Док је наређење Декија извршавано, два потајна хришћанина, Теодор и Руфин, записали су тај догађај на оловним плочама које су сакрили међу камење код улаза у пећину.

Младићи који су се налазили у пећини нису знали шта се догодило.Пошто су сазнали да је Декије стигао у град и од срца се помолили Богу, према црквеном предању, заспали су необично чврстим сном који је трајао око 172 године. Пробудили су се тек за владавине Теодосија Млађег, баш када су се водиле расправе о васкрсењу. У то доба тадашњи власник тог земљишта је пронашао камење које је заграђивало улаз у пећину, и употребио га је за изградњу уопште не сумњајући да се у пећини налазе дечаци на које су већ одавно сви заборавили. Пробуђени момчићи су мислили да су преспавали једну ноћ, јер нису у пећини приметили никакве промене и сами се уопште нису изменили. Један од њих, најмлађи, Јамблих, који је раније ишао у град по храну, помоливши се са пријатељима Богу, поново је кренуо у Ефес да сазна да ли их траже и да купи храну. Био је запањен променом, видећи, како је њему изгледало, цркве које још јуче нису постојале и чувши како се слободно изговара име Христово. Мислећи да је грешком доспео у други град, одлучио је да ипак ту купи хлеба, али када је за тражени хлеб дао новац, трговац га је пажљиво посматрао и запитао га где је нашао закопано благо. Узалуд је Јамблих уверавао да он није пронашао скривено благо и да је новац добио од родитеља, почео је да се окупља народ и да се домишља, где ли је он пронашао старински новац. Јамблих је изговорио имена својих родитеља и пријатеља, али нико их није познавао. На крају је од окупљених чуо да се заиста налази у Ефесу, али да цара Декија већ одавно нема, већ влада христољубиви Теодосије.

За долазак су чули градоначелник и епископ и ради провере Јамблихових речи заједно с њим су отишли до пећине, где су пронашли шест осталих младића, а код улаза у пећину су пронашли оловне плоче и из њих сазнали када и како су се дечаци нашли у пећини. О свему томе градоначелник је хитно обавестио цара који је лично стигао у Ефес и разговарао са дечацима. За време једног од разговора они су оборили главе и заспали вечним сном. Цар је желео да их пренесе у престоницу, али дечаци су му се јавили у сну и наложили му да их сахрани у пећини, где су они већ много година спавали дивним сном. То је било испуњено и дуго година њихове мошти су почивале у тој пећини, што је потврдио и руски поклоник из X века Антоније који је описао како им се поклонио.

Ово чудесно буђење младића, према речима Светог Јована Шангајског, ''тада је било прихваћено као прототип и потврда васкрсења. На све стране се проширила вест о томе. То спомињу и тадашњи историчари, а о томе је било речи и на III Васељенском Сабору који је ускоро био одржан у томе граду. То задивљујуће чудо је тада учврстило веру у васкрсење. Очигледно се пројавила сила Божија, која је током много година сачувала од труљења тела и одећу дечака. Тако ће Господ, као што их подиже из сна, сакупити кости и мртве подићи, према визији пророка Језекиља.''

Свети мученик Исидор

У време цара Декија Свети мученик Исидор био је силом узет у војску са острва Хиоса. Одмалена се држао Христове вере и живот је проводио у молитви и посту чинећи добра дела. Кад се у војсци сазнало да је хришћанин, позвао га је војвода и тражио је од њега да се одрекне Христа и да принесе жртве идолима. А светитељ му је рекао: "Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власти. Ја имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сад у мени живи и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у њему, и остаћу у њему, и нећу престати да исповедам његово свето име докле је дух у телу моме". После таквог исповедања вере, Исидора су прво тукли воловским жилама, а потом су му одсекли језик. Но, како је забележио животописац, Исидор је и без језика, Духом Божјим, говорио и исповедао име Христово. Али војводу је стигла казна: одједанпут је занемео! Неми војвода дао је знак да посеку Исидора, а Исидор се обрадовао тој пресуди хвалећи Бога. Посечен је 251. године, а сахранио га је његов друг Амоније који је због тога убијен.

Свети мученици Полиевкт и Неарх

Град Мелитина много је наквашен хришћанском крвљу као и сва јерменска земља. Прво страдање за Христа у овом граду било је страдање Светог мученика Полиевкта, око 259. године, у време цара Валеријана. Били су у том граду два

пријатеља официра: Неарх и Полиевкт. Неарх крштен, Полиевкт некрштен. Када је цар издао заповест о гоњењу хришћана, Неарх се припремао за смрт но био је тужан што није успео да свога друга Полиевкта преведе у праву веру. Када је Полиевкт сазнао за то, обећао је свом другу да ће примити хришћанску веру. А сутрадан му је испричао сан који га је учврстио у тој намери: јавио му се сам Господ у светлости, скинуо с њега старо одело и обукао га у ново, пресјајно, и поставио га у седло крилатом коњу. Затим је Полиевкт отишао у град, исцепао цареву заповест о мучењу хришћана и полупао многе идолске кипове. Због тога је био мучен и на смрт осуђен. Кад је изведен на губилиште, угледао је Неарха у гомили света и радосно му рекао: "Спасавај се, драги мој друже! Сети се завета љубави међу нама утврђеног!" Доцније је и свети Неарх скончао као мученик за Христа - у огњу.

Свети мученик Иполит

А Свети мученик Иполит прошао је пут од незнабошца, професионалног војника - начелника и надзорника тамница у Риму, до страдалника и Христовог војника. Када је свети архиђакон Лаврентије био бачен у тамницу, цар Декије је наредио Иполиту да нарочито бди над овим сужњем. А пошто је својим очима видео како је Лаврентије повратио вид слепом Лукилију и како је исцелио и многе друге болеснике, Иполит је поверовао у Христа. Када га је Лаврентије крстио, Иполит је имао небеско виђење, после којег је рекао: "Видех невине душе у великој радости" Тада је довео Лаврентија у свој дом, те му је он крстио све чланове породице. Са старом дадиљом Конкордијом, било их је деветнаест.

Кад је Лаврентије био убијен, Иполит је ноћу узео његово тело, завио га у плаштаницу и сахранио. Цар Декије је обавештен о томе, па је наредио да ухвате Иполита и доведу га њему. Иполит је изведен пред цара трећи дан по Лаврентијевој смрти, а, будући да није хтео да се одрекне истините вере, како је записано у Житију, ''прво је бијен камењем, а потом је цар наредио да му скину одећу и да га шибају по голом телу.'' Док је наг стајао пред царем, рекао му је: "Ниси ме разденуо него си почео да ме одеваш!" Тада су га оборили на земљу и немилосрдно шибали, а Иполит је само викао: "Хришћанин сам!" Чувши да су у Иполитовој кући сви хришћани, цар је наредио да их све доведу. А кад су их довели стара Конкордија је рекла: "Ми више желимо да с нашим господарем часно умремо у вери Христовој, него ли да бешчасно с вама нечастивим живимо". Она је прва убијена, а за њом и осталих осамнаест. А светог Иполита, који је гледао страдање своје породице, везали су за дивљег коња и вукли тамо и овамо док мученик није издахнуо.

Свештеномученик Никон

Свештеномученик Никон прошао је пут од римског официра у Неапољу до епископа страдалника. Рођен је у Неапољу од оца незнабошца и мајке хришћанке. Није био крштен, иако га је мајка, кријући од мужа, поучавала Христовој вери.Једном кад је пошао са својом четом у бој, мајка га је посаветовала да, ако буде у невољи, призове Христа у помоћ. И, заиста, кад је Никонова чета у боју била опкољена, и сасвим близу пораза, Никон се прекрстио и у срцу завапио Христу. У том часу, како је записано у житију светитеља, он се испунио необичном силом. Јурнуо је на непријатеље и једне је погубио а друге је нагнао у бекство. Враћајући се кући непрестано је узвикивао: "Велики је Бог хришћански!" Пошто је обрадовао мајку својом победом помоћу крста Христовог, тајно је отпловио у Азију, где га је епископ кизички Теодосије крстио. После крштења затворио се у један манастир, где се предао учењу и подвигу. Епископ Теодосије је пред смрт имао визију, у којој му је наређено да себи за наследника рукоположи Никона. После тога старац је позвао Никона и рукоположио га за ђакона, а затим - за презвитера и епископа. Никон је ускоро дошао у Неапољ код мајке.После њене смрти отишао је са девет ученика, некадашњих ратних другова, на Сицилију где је почео да проповеда Јеванђеље. Будући да су у то време ( владао цар Декије), хришћани страшно гоњени, кнез Квинтијан је ухватио Никона и његове другове и много их је мучио. Мучитељи су прво посекли стотину деведесет Никонових ученика и другова, а Никона су, како је записано у његовом житију, везивали коњима за репове, бацали га с високе стене у провалију и мучили на разне друге начине, али светитељ је, после свега, остајао жив. На крају су га посекли мачем и оставили у пољу, верујући да ће га појести животиње. После неког времена наишао је туда неки болесни чобан, закачио ногом тело светитеља, и одмах оздравио. Кад се сазнало за то, хрићани су узели светитељево тело и достојно га сахранили.

Свети мученик Сава Стратилат

Свети мученик Сава Стратилат, пореклом из готског племена, у време цара Аврелијана био је војвода у Риму. Посећивао је често хришћане по тамницама и помагао им. Због велике чистоте и поста, према црквеном предању, Бог му је дао власт над нечистим духовима. Кад је оптужен као хришћанин смело је стао пред цара, бацио пред њега свој војнички појас и признао да је хришћанин. Због тога је, како је записао његов животописац, мучен на разне начине: ''шибан, струган гвожђем, опаљиван свећама'', али све је издржао. Видевши очигледно да му Бог помаже, његових седамдесет војника примило је Христову веру. Због тога су, по царевој наредби, сви посечени. Светом Сави се у тамници јавио сам Христос, у великој светлости, храбрећи свог мученика. Потом је Сава био бачен у дубоку реку и тако је завршио свој земаљски живот. Пострадао је 272. године.

Свети мученик Севастијан

А петнаестак година касније још један војник цара земаљског постао је војник Цара Небеског. То је био Свети мученик Севастијан, родом Италијан. Школован је у Милану, где је изучавао војне вештине припремајући се за војни позив. Пошто је био храбар, способан и наочит допао се цару Диоклецијану, који га је поставио за началника своје дворске гарде. У тајности је исповедао хришћанску веру, а као частан, правичан и милостив био је омиљен од својих војника. Где год је могао спасавао је хришћане, а где то није могао он их је храбрио да неодступно гину за Христа. Двојицу браће, Марка и Маркелина, који су били у тамници због Христа и на ивици да га се одрекну и поклоне идолима, Севастијан је утврдио у вери и охрабрио их за мучеништво. Када им је говорио да се не боје смрти за Христа, како је записао животописац, његово лице се просветлило – постало је светло као лице анђела Божијег. Осим тога Севастијан је многе исцелио и многе привео крштењу и вери, који су доцније страдали за Христа.

На крају је изведен пред цара Диоклецијана, који га је укорио за издајство, а Севастијан му је рекао: ''Ја се свагда молим Христу моме за здравље твоје и за мир царства Римског.'' То је много разгневило цара, па је наредио да га голог стрелама стрељају. Војници су престали са тим иживљавањем тек кад се светитељево тело више није видело од забодених стрела.И кад су сви помислили да је мртав, он се јавио да је жив и да му није ништа. То је наљутило незнабошце и они су га немилосрдно тукли моткама док га нису убили. Страдао је 287. године, у време цара Диоклецијана и епископа римског Гаја.

Свети мученик Савин Мисирац

Исте године за Христа је страдао и Свети мученик Савин Мисирац. Био је старешина родног града Хермопоља. За време једног гоњења хришћана он се удаљио у неку планину са многим другим хришћанима, и затворио се у колибу где је проводио време у посту и молитви. Међутим проказао га је неки просјак, који му је доносио храну и коме је светитељ многа добра учинио. После тога Савина су ухватили са још шесторицом хришћана. Дуго су их мучили а затим су их бацили у реку Нил где су скончали.

Свети Георгије

У време кад је римским царством владао безбожни цар Диоклецијан и кад су Христови следбеници страшно мучени и прогањани, Свети Георгије је, као ратник и победоносац, својим примером, храбро показао како се иде за Христом и како се са њим дели судбина све до голготске смрти. Тај христочежњиви младић, рођен у Лиди 270. године, како каже његов животописац, од малена је одгајан и васпитаван побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка се после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Будући да је био изузетно способан и надарен официр, Георгије је у двадесетој години добио висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), а због показане храбрости у биткама, цар га је произвео у војводу. Али Георгије је више волео да буде војник и војвода Цара Небеског, него цара земаљског. Пошто је био хришћанин, он се супротставио цару и његовом наређењу да се хришћани муче и убијају. Разделио је сву своју имовину и пошао за својом вером и истином. Цар се због тога јако разгневио и наредио је да га баце у тамницу и да га муче како би се предомислио. А што су га више мучили, мученик је имао све јачу и јачу веру и још више узносио хвалу и благодарност Богу. Свети оци су записали да је Свети Георгије мучен страшним мукама, али његова вера је била толико јака да је издржао све. Знао је да је Господ са њим, јер му је послао анђела у виду младића, који га је охрабрио речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници су се уплашили и одмах су обавестили цара. Цар је наредио да му се ноге ставе у кладе, а на прса тежак камен. Потом су га вешали на точак, под којим су биле даске са великим ексерима, и тако су га окретали док му цело тело није постало крваво. Онда су га, како је владика Николај записао у Охридском прологу, закопали у ров, тако да му је само глава била ван земље, и оставили су га у рову три дана и три ноћи.После су му преко неког мађионичара дали смртоносни отров. Али при свим тим мукама Георгије се непрестано молио Богу, и Бог га је исцељивао тренутно и спасавао од смрти на велико удивљење народа. Кад је молитвом васкрсао једног мртваца, тада су многи примили Христову веру. Међу њима је била и царева жена Александра. Најзад, цар је осудио Георгија и своју жену Александру на смрт - посечење мачем. Блажена Александра издахнула је на губилишту пре посечења, а Свети Георгије био је посечен (6. маја 303. године, у Никомидији).

Много је примера који сведоче о чудесним догађајима везаним за Светог Георгија, о томе како светитељ помаже онима који му се обрате за помоћ. Због тога је црквени песник и саставио овај предиван тропар: ''Као ослободитељ заробљеника и заштитник сиромаха, лекар болесника, помоћник царева, победоношче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да се спасу душе наше.''

Свети мученици Христофор, Теона и Антонин

Свети мученици Христофор, Теона и Антонин били су млади официри у служби цара Диоклецијана. Када је свети великомученик Георгије био мучен, они су гледали његове муке, као и чуда која су се том приликом догодила. Када су видели све то изашли су пред цара, одбацили оружје, скинули са себе војничке појасеве, и исповедили име Исуса Христа. Због тога су много мучени и на крају бачени у огањ. Пострадали су у Никомидији 303. године.